Dok institucije zakazuju, organizacije civilnog društva drže liniju odbrane ženskih prava. Ko su akteri, šta rade i zašto im je posao teži nego ikad.
Zamislite da živite u zemlji u kojoj je za poslednjih četrnaest godina ubijeno 430 žena od strane partnera ili člana porodice. Zamislite da ta zemlja nema zvanični registar tih ubistava. Da ne postoji zakonska definicija tog zločina.
Da strategija Vlade za borbu protiv rodno zasnovanog nasilja ističe bez ijednog usvojenog akcionog plana. I da organizacije koje jedine sistematski prate sve to skoro u potpunosti žive od stranih donatora, dok se novac iz državnog budžeta, kako tvrde aktivistkinje, odliva ka “fantomskim” udruženjima.
Prema proceni organizacije FemPlatz, institucije u Srbiji ne ispunjavaju ni minimum obaveza na koje su se obavezale nacionalnim i međunarodnim zakonodavstvom.
I upravo u toj praznini, između propale državne politike i svakodnevnog nasilja, feministički pokret u Srbiji pronalazi razlog da postoji , i svakom godinom postaje glasniji, organizovaniji i tvrdoglaviji.
Autonomni ženski centar: Trideset tri godine na prvoj liniji
Malo koja organizacija civilnog društva u Srbiji može da se pohvali kontinuitetom Autonomnog ženskog centra (AŽC). Osnovana 1993. godine, ova ženska nevladina organizacija deluje na feminističkim principima i teoriji, i to baš u godinama kada su institucije države bile najnestabilnije.
Danas, tri decenije kasnije, AŽC je i dalje nezaobilazno ime kad god se govori o nasilju nad ženama u Srbiji.
Njegova baza podataka o femicidu jedna je od retkih sistematskih evidencija te vrste u čitavoj zemlji, jer, paradoksalno, država i dalje nije regulisala zvanični registar praćenja ubistva žena, pa mnogi femicidi koji ne budu medijski ispraćeni ostanu i nezabeleženi.
U Srbiji je tokom 2025. godine ubijeno najmanje 14 žena od strane sadašnjih ili bivših partnera, sinova i progonitelja prema informacijama Oblakodera. Iako je broj ubijenih žena manji u odnosu na ranije godine, on se ne sme posmatrati izolovano od najmanje 10 pokušaja femicida koji su se desili iste godine. AŽC je taj koji tu statistiku beleži, objavljuje i gura u javnost.
Vanja Macanović, jedna od lica organizacije, mesecima upozorava da iza smanjenog broja prijava ne stoji nužno manje nasilja. Zabrinjava veliki broj žena koje nisu prijavile nasilje, a koje su ubijene, postoji uzročno-posledična veza gubitka poverenja u institucije da će ih zaštititi ako prijave nasilje.
AŽC trenutno sprovodi projekat koji traje od januara 2024. do decembra 2026. godine, sa ciljem povećanja prioriteta ljudskih prava žena od strane vlada u procesu pristupanja EU, kroz učešće ženskih organizacija.
Konkretno to znači praćenje primene Istanbulske konvencije, pripremu izveštaja za GREVIO komitet i pritisak na Skupštinu da konačno uspostavi mehanizme koji postoje samo na papiru.
FemPlatz: Aktivizam koji meri rezultate
Dok AŽC pokriva pravni i institucionalni front, FemPlatz se pozicionirao kao organizacija koja spaja istraživanje, zagovaranje i inovaciju.
FemPlatz i Ženski istraživački centar za edukaciju i komunikaciju uputili su pismo svim nadležnim institucijama još 2020. godine, tražeći da preduzmu sve što je u njihovoj nadležnosti da spreče femicide u Srbiji.
Dve godine kasnije, 2022. godine, pismo je upućeno svim narodnim poslanicima i poslanicama da preduzmu sve što je u njihovoj nadležnosti za uspostavljanje tela za praćenje femicida.
Odgovor nikad nije stigao.
Ali Biljana Janjić, osnivačica i izvršna direktorka FemPlatz-a, ne staje. Istraživanje FemPlatz-a “Između megafona i tišine: žene u borbi za promene” pokazuje da kroz zajedništvo, solidarnost i javno delovanje, žene stiču političko samopouzdanje i kreiraju nove i vaninstitucionalne oblike političke zajednice.
Jedna od najkonkretnijih iniciativa organizacije jeste Feminizazov, maraton ideja za bezbednost žena u javnom prostoru. Feminizazov koji je organizovan od 20. do 22. februara 2026. godine okupio je timove koji su za 48 sati osmišljavali konkretna rešenja za bezbednost žena i devojčica u javnom prostoru.
Nije reč o simpozijumu, reč je o hackathonu u feminističkom ključu, gde se za vikend moraju iznedrite rešenja koja bi, u idealnom scenariju, završila kao predlog politike ili javne kampanje.
Janjić je zabeležila situacije prebijanja, udaraca pesnicom, naletanja automobilom, davljenja, napada nožem i drugim oruđem, pokrivanja glave i kidnapovanja, pretnji i uvreda koje su doživele žene, i od nasilnih partnera, i od režimskih aktivista tokom protesta.
BeFem: Feminizam koji ne staje na Savskom vencu
Ako AŽC drži institucionalnu liniju, a FemPlatz istraživačko-zagovaračku, BeFem, Beogradski feministički centar, radi nešto što niko drugi ne radi na isti način: odlazi tamo gde žene žive.
BeFem je pokrenuo inicijativu “Zelena feministička transferzala” kako bi mapirali lokalne probleme, ali i uspehe koje su do sada postigle žene, pomogle zajednici i razmeni znanja između urbanih i ruralnih sredina.
To znači putovanja od Bezdana do Brodareva, razgovore o feminizmu u selima gde ta reč možda nikad nije bila izgovorena na sastanku meštana, i izgradnju mreže solidarnosti koja ne presušuje kad se ugase projektori u Beogradu.
BeFem je kroz filmove iz serije “Junakinje iz komšiluka” i druga feministička video dela publici pokazao da nasilje u Srbiji ne bi bilo kriminalizovano da nije bilo žena, aktivistkinja, i saradnje između aktivistkinja i ženskih poslanica.
U decembru 2025. godine, u okviru globalne kampanje “16 dana aktivizma”, Kuća Evrope u Beogradu je uz podršku BeFem-a okupila žene aktivne u svim sferama javnog života.
Kampanja ove godine bila je fokusirana na digitalno nasilje, ali su organizatori, zajedno sa BeFem-om, odlučili da temu priđu sveobuhvatno, jer žene u Srbiji istovremeno trpe fizičko, institucionalno, ekonomsko i simboličko nasilje.
Ženska solidarnost: Neformalna, ali glasna
View this post on Instagram
Nije svaki feministički kolektiv registrovana organizacija. Ženska solidarnost je neformalni feministički kolektiv koji se bavi edukacijom o položaju žena u društvu, i putem saopštenja, akcija i protesta reaguje na društvene prakse i politike koje štete ženama.
Upravo takva struktura , bez birokratije, bez sjedišta, bez finansijskih izveštaja, često reaguje brže nego formalizovane organizacije. Kad se desi femicid, kad skupštinska sednica prođe bez pomaka, kad ministar izjavi nešto skandalozno, Ženska solidarnost je tu, na društvenim mrežama i na ulici, pre nego što se drugi i sazovu na sastanak.
FemPlatz je, između ostalog, zajedno sa Ženskim istraživačkim centarom za edukaciju i komunikaciju i feminističkim kolektivom Ženska solidarnost, uputio Radnoj grupi Ministarstva pravde predloge za izmene Krivičnog zakonika. To je primer kako neformalne i formalne strukture mogu da sarađuju, svaka donoseći ono što ume.
Žene u crnom: Trideset godina antimilitarizma i feminizma
Nastale kao antiratni pokret devedesetih, Žene u crnom su se tokom decenija transformisale u jedan od najdugotrajnijih feminističkih glasova u Srbiji.
Autonomni ženski centar i Žene u crnom, uz umetničku podršku Bubnjarki sa ulice i Zoe Gudović, organizovale su uličnu akciju u decembru 2025. godine na Trgu Republike, kako bi pozvale žene koje žive u nasilju i one koji znaju žene koje žive u nasilju da potraže pomoć.
Šta se menja u 2026: Femicid pred Skupštinom
Jedna od najkonkretnijih promena koje se dešavaju upravo sada jeste politički pritisak da femicid postane posebno krivično delo u srpskom zakonodavstvu.
Pokret slobodnih građana predao je predlog izmene Krivičnog zakonika kojim bi ubistvo žene u kontekstu partnerskog ili porodičnog nasilja bilo definisano kao teško ubistvo , femicid , za koje je predviđena kazna od 10 godina zatvora do doživotne kazne.
Predsednica Mladih PSG Jelena Banjac upozorila je da je u poslednjih 14 godina u Srbiji u partnerskom ili porodičnom nasilju ubijeno 430 žena, dok je samo u prethodnoj godini ubijeno 18.
View this post on Instagram
Naissus Istraživanje koje je sproveo PSG pokazalo je da čak 80 odsto građana podržava to zakonsko rešenje.
Srbija, posmatrano po broju stanovnika, ima jednu od najviših stopa femicida u Evropi, dok je u globalnom kontekstu, prema podacima UN Women, tokom 2023. godine ubijeno 51.100 žena i devojčica od strane partnera ili člana porodice, prosečno jedna žrtva svakih 10 minuta.
Feministički pokret u Srbiji nije taj koji je predložio ovaj zakon, ali jeste taj koji je godinama stvarao politički i društveni pritisak bez kojeg taj predlog nikad ne bi dobio 80% podrške javnosti.
Zašto je sve to teže nego što izgleda
Jedna rečenica Biljane Janjić možda najjasnije opisuje stanje: realnost je da se rodna ravnopravnost danas u Srbiji više sprovodi kroz neformalne pokrete i aktivizam nego kroz institucije.
Ženske organizacije koje pružaju ključne usluge ženama u situacijama nasilja gotovo u potpunosti zavise od stranih donatora.
Strategija Vlade za borbu protiv rodno zasnovanog nasilja istekla je bez ijednog sprovedenog akcionog plana. Ne postoji centralna evidencija femicida. Ne postoji zakonska definicija femicida.
A aktivistkinje se suočavaju ne samo sa institucionalnim zidovima, već ponekad i sa fizičkim pretnjama, na ulicama, na protestima, na internetu.
Jovana Gligorijević, novinarka koja godinama prati ovu temu, naglašava da su feministički pokreti u Srbiji vrlo inkluzivni, i da njihov koren treba tražiti u feminističkom i mirovnom pokretu iz SFRJ, koji su predvodile žene poput Žarane Papić, Jelene Šantić i Staše Zajović.
Za kraj
I upravo tu leži paradoks koji definiše srpski feminizam u 2026. godini: što su institucije slabije, što je država nezainteresovanija, što je nasilje vidljivije, to su feministički pokreti nužno glasniji, odlučniji i neustupčiviji.
Ne zato što imaju više novca ili više moći. Već zato što nemaju luksuz da ćute.